[IZA KULISA]Zanimljivosti sa SP

[Target Man]

http://img84.imageshack.us/img84/791/worldcup.png

 

  A sada malo o onima koji su imali kvalitet da budu isto što i ovi gore navedeni, ali prosto nisu imali sreću da odigraju niti jedan minut na Svetskom prvenstvu. Neki od njih su i bili u sastavima, ali jednostavno nisu igrali, a neki su imali tu nesreću da igraju u slabim reprezentacijama. S druge strane, neki su igrali u jakim selekcijama, ali su bili u svađi sa selektorima.

  Opet, neki su igrali za zemlje koje često igraju na Mundijalu, ali baš u njihovo vreme se nisu kvalifikovale, a neke je jednostavno smrt odnela pre vremena…

 

Valentino Macola

 

  U vreme kad najpopularniji torinski klub nije bio Juventus, za gradskog rivala, Torino, igrao je u to vreme najbolji italijanski igrač – Valentino Macola (1919-1949). Predvodio je tim koji je između 1943. i 1949. osvojio 5 uzastopnih titula prvaka Italije, a 1947. je bio i najbolji strelac lige. Macola nije igrao na SP 1950 jer je godinu dana ranije bukvalno ceo šampionski tim Torina poginuo u avionskoj nesreći, vraćajući se iz Lisabona sa prijateljskog meča. Torino se nikad nije oporavio od ove tragedije, a sudbina je htela da jednog dana na Mundijalu zaigra njegov sin Sandro Macola.

 

Alfredo Di Stefano

 

  Alfredo Di Stefano (1926.) je bio jedan od najboljih fudbalera svog vremena, a veliki je broj njegovih savremenika koji se kunu da je bio bolji, odnosno kompletniji igrač, i od Pelea. Međutim, Di Stefano nikad nije svoje igre iz Real Madrida pokazao na Mundijalu, iako je igrao čak za tri različite reprezentacije – Argentinu, Kolumbiju i Španiju. 1950. Argentina je odbila učestvovanje na SP u Brazilu, 1954. se nije kvalifikovala, a 1958. to isto nije pošlo za rukom ni njegovoj novoj domovini – Španiji. Tek 1962. , u Čileu, Španija se kvalifikovala a Di Stefano je u svojoj 36. godini bio u sastavu. Međutim, zbog povrede mišića nije bio u stanju da odigra ni jedan minut na turniru.

 

Džordž Best

 

  Džordž Best (1946-2005) je bio igrač kao stvoren da zablista baš na Mundijalu. Imao je klasu, a bio je pop-zvezda, u vreme kad je retko koji fudbaler to mogao da bude. Ali, igrao je za Severnu Irsku, reprezentaciju koja i nije bila toliko loša koliko nije imala sreće u kvalifikacijama. U Englesku nisu mogli zbog Švajcaraca, u Meksiko zbog SSSR-a, a u Nemačku zbog, tada vrlo dobrih, Bugara. Nema sumnje da bi nestašni Best obeležio bar jedno od ovih prvenstava da je kojim slučajem bio Englez.

 

Bernd Šuster

 

  Bernd Šuster (1959.) je već kao 21-godišnjak sa Nemačkom osvojio Euro80, zatim prešao iz Kelna u moćnu Barselonu, i predstavio se kao jedan od onih od kojih se očekivalo da budu udarna snaga Pancera tokom 80-ih. Međutim, nije ga bilo na Mundijalu ’82, a sledeće godine je napravio pravi skandal kada je odbio poziv selektora, jer je u vreme odigravanja utakmice za koju je bio pozvan njegova supruga trebala da se porodi. Bio je suspendovan od strane saveza, a on je onda odlučio da se povuče iz reprezentacije i tako u 24. godini završi taj deo svoje karijere. Odigrao je ukupno 22 meča i postigao 4 gola.

 

Ian Raš

 

  Ian Raš (1961.) je legenda Liverpula i velškog nacionalnog tima. Igrao je vrlo uspešno na mestu centarfora, a za Vels je odigrao 73 meča (postigao 28 golova), ali ni jedan ni na Mundijalu ni na Evropskom prvenstvu. Jednostavno, Vels je bio previše slaba reprezentacija u njegovo vreme, baš kao što je i danas. Raš je imao veliku klupsku karijeru (proveo 15 sezona u Liverpulu – 469m/229g), i velika je šteta što nije nikad zaigrao na SP ili bar EP.

 

Žorž Vea

 

  Najbolji fudbaler sveta u svim izborima 1995. bio je Žorž Vea (1966.), ali njegova Liberija prosto nije imala šanse da se plasira na SP preko africkih kvalifikacija. Vea je bio sjajan centarfor, blistao je u Monaku i PSŽ-u, da bi najveću slavu stekao po prelasku u Milan (1995.), u kom je odigrao nekoliko sjajnih sezona, i čak stigao do titule svetskog igrača 1995. godine. Karijeru je završio 2003., a za nacionalni tim je igrao 60 puta (22 gola).

 

Erik Kantona

 

  Šta tek reći za Erika Kantonu (1966.), koji je bio jedna od najvećih zvezda u istoriji Mančester Junajteda, i koji je imao ključnu ulogu u uspostavljanju fergusonove imperije. Igrao je za Francuze u periodu od 1987-1995, baš u vreme kad su ovi imali sušan period što se tiče učestvovanja na SP. Kada je Eme Žake preuzeo državni tim 1994. planirao je Kantonu za kapitena i vođu nove generacije, medutim Erik je 1995. napravio onaj poznati incident kada je udario jednog navijača Kristal Palasa, i tako zbog suspenzije ispao iz ekipe, što je iskoristio Zidan i nametnuo se kao prvi igrač tima. Kantona je propustio EURO 1996, a zatim se sledeće godine oprostio od aktivnog igranja. Zabeležio je 45 nastupa i 20 golova.

 

Jari Litmanen

 

  Sjajni napadac Ajaksa, Barselone i Liverpula, Finac Jari Litmanen (1971.), takođe spada u red onih koji su imali potencijal da zablistaju na Svetskom kupu, ali ga je sprečila u tome limitiranost finske reprezentacije, koja nikada nije učestvovala ni na jednom velikom takmicenju. A odigrao je za svoju zemlju čak 129 mečeva i postigao 31 gol. U Ajaksu je nosio nadimak “Merlin”, zbog magije koju je prikazivao u igri.

 

Rajan Gigs

 

  Još jedan čuveni Velšanin nije imao sreće da zaigra na Svetskom kupu, a važi za jedno od najboljih levih krila u istoriji fudbala. U pitanju je Rajan Gigs (1973.), koji je je igrao za Vels 64 puta i postigao 12 golova. Od 1991. do danas, Gigs je standardni igrač Mančester Junajteda i drži rekord po broju odigranih mečeva za ovaj klub (758!), ispred jednog Bobija Čarltona. Sa Mančesterom je osvojio neverovatnih 11 titula šampiona Engleske, kao i dva trofeja u Ligi Šampiona! Ipak, Svetsko prvenstvo je gledao samo na televiziji.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

[Lord]

Za 15 godina će tu spadati i Gareth Bale. :lud:

 

 

Inače, odlično napisano i svaka čast. Ju gat tenkju. VAMOSS

[juanes]

predobrooo..... :cast: